Iz tatinog pera

Je li lako biti tata? Možda ne subotom :) Subota je moje vrijeme za održavanje kuće (i ukućana isto) u najboljem mogućem redu. Žena je na nekakvoj edukaciji o mozgu pa sam sam s gremlinima. S 3 gremlina (dok sam ovo pisao, 4.-ti gremlin nije bio niti u primisli, kamoli u planu). Gremlinima ih zovem od milja, naravno. Da netko ne bi krivo shvatio i poslao mi socijalnu službu.

Počinjem odmah rano ujutro, oko 10:00. Prva odluka koju donosim je ostajanje u pidžami. Pidžama je najudobniji izbor za subotu prijepodne. U pidžami će mi biti toliko udobno da neću niti osjetiti da sam s njima sam.

Zatim, naravno, obavljam sve radnje u wc-u. Usput pročitam vijesti i sve što se događalo noćas dok sam spavao. Čovjek mora biti upućen u događaje oko sebe. Usput radim i ratni plan s popisom zadataka u Notebooku:

1. nabava namirnica i kuhanje ručka
2. poslati djecu da se sama igraju u sobi, vani je hladno

Taman sam sjeo za kompjuter da pročitam nekakve nove statističke podatke o pretilosti, kadli me trznula sirena:

„TAAAAAATA, ONA NAM RUŠI LEGIĆE I NE ŽELI POPRAVITI!“

„Nije točno! Ti lažeš! Ja sam ih prva uzela.“

„LAŽEŠ!“

„TI LAŽEŠ!“

„TI LAŽEŠ“

„E BAŠ TI!“

Viknem: „Dogovorite se sami!“ Zatvaram vrata da mi ne smetaju dok smišljam što ću kuhati.

Mislio sam bolonjez, ali usred kuhanja shvaćam da nemam meso. Moram u trgovinu. Gledam na sat. 11:35. Odlično! Sve stignemo!

Spremam gremline i idemo. Gužve nema, mesa ima. Kupujem meso i još nekoliko sitnica. Izlazim s dvije vrećice i još dvije dodatne nose gremlini. Sve ih trpam u auto i vraćam se u kuhinju – svoj teritorij. Gremline sam poslao da se igraju sami u sobi. Jer vani je hladno.

Počinjem s kuhanjem. Štopam vrijeme. Sada je 12:45. Dok dimstam luk provjeravam mailove. Svo suđe perem odmah. Kuhinja nakon mene blista. Za razliku od kad kuha moja Jedina.

„Tata, Gi nije spavala. Skroz je nervozna. Sve nam ruši što smo se trudili složiti“, viče najstariji.

Shit!!! Nije spavala! Zašto je nisam stavio spavati?! Ma nema veze, sad je ionako gotovo. Neće joj ništa biti od jednog nespavanja. Ići će ranije spavati navečer.

14:30 „Ručak je gotov!“ Viknem 3 puta. Nitko ne silazi. Ignoriraju moje postojanje. Idem gore po njih. Umalo da me šlagiralo! Na gornjem katu su pale 4 atomske bombe! Odjednom!

„PA ŠTO VI RADITE? Sve ste razbacali! Brzo krenite s pospremanjem! Mama će se uskoro vratiti!“, vičem u panici.

„Igrali smo se sami.“, konstatira srednji gremlin nastavljajući igru kao da me nema.

„Tata, ja sam danas imao trening! Subota je! Zaboravio si me odvesti!“, govori najstariji vukući me za rukav.

„Trening?! Pa zašto me nisi podsjetio?“, gotovo pa urlam. „Pa što ja moram razmišljati o tvojim treninzima?!“

Uto Gi izlazi iz kupaonice. Obojana u ratničke boje.

„Tata, ja sam se nasminkala. Vidi kako sam klasna! Kao mama!“

Odjednom čujem ključ u vratima. Evo je! Ulazi! Gotovi smo, mislim u sebi i zaključavam se u prvi wc. Tamo sam za sada najsigurniji.

(Svaka sličnost sa stvarnim osobama je, jasno, potpuno slučajna.)

A kako je moja jedina sve ovo doživjela pročitaj ovdje.